Stanica na Slaviji

Sećam se kada sam se izgubila uveče u Beogradu? Čekala sam njega, mog prijatelja na stanici kod Slavije. Mimoišli smo se tramvajima. Nije me video. Izašla sam u hladnu noć. Došlo mi da jauknem. Nisam znala kuda da krenem. Beograd ne poznajem dovoljno. Bojim se čudnih osoba, narkomana, prosjaka što na ulici spavaju.

 Kasno je, već deset, ja stojim još uvek neodlučna kuda da krenem? Možda će se vratiti i videti koliko sam uplašena? Ne, ipak ga nema.
Krenuh u nepoznato, samouvereno dignute glave . Osetih suza mi stoji u uglu očiju. Neću je brisati. Nije mi jasno kako je prošao stanicu? Nije razumeo gde ga čekam. Svratih u jednu cvećaru.

-Dobro veče, mogu li nešto da vas zamolim?- upitah ženu koja radi.

-Da naravno, dete. Reci...- odgovori polako.

- Treba mi vrlo kratko telefon, izgubila sam se. Nisam odavde, pa da pozovem prijatelja da dođe po mene. Telefon mi se ispraznio.- rekoh stidljivo.

- Naravno, ne brini. A odakle si? Imaš neobičan naglasak!?-

-Živim na Ubu, kolubarski kraj- rekoh zbunjeno.

Žena mi dade telefon, i ja pozvah prijatelja. On se javi.

- Tina gde si ti? Čekao sam te ispred Meka.(Mek donalds restoran) Reci mi samo gde si sad?- reče mi pomalo napeto. Verujem da je ljut, i ja bih na njegovom mestu. Rekoh brzo adresu samo da ga ne nerviram više.

Došao je za deset minuta taksijem. Nikada neću zaboraviti njegov zabrinuti pogled upućen meni. Odahnula sam, bila sam sigurna.

P.S. .. Neki putevi vode u nepoznato, ali kad imate kraj sebe nekoga ko zna da vas vodi, sve postaje veoma lako.veoma lako.