SUSRET

Gledaću te u oči, prodorno

ćuteći više od svake reči govoriti,

neću pogled pred tobom izmaći

zenica mog oka sve će ti reći.

Neću se plašiti tvoje strasti

sa njom ću se pravedno boriti,

samo me primi u crne ti oči

                                                             iz njih ne želim nikada izaći.

       

.....

FLIKA

 Moj otac je kočijaš. Radi po celi dan na stovarištima, tovareći i vukući sa Flikom ugalj, drva, šoder, ili materijal za kuće. Ne bira posao. Zarađiva je pošteno. Najviše pati ona, moja Flika. Plemenita životinja ima u našoj kući mesto ravnopravnog člana porodice.
 Radi svaki dan, malo odmara. Tata ne gleda da li je sneg, ili letnja vrućina. Morao je da zaradi. Sestra i ja, volimo je.
Ona je naša drugarica kojoj sve pričamo. Timarimo je, i češljamo posle rada. Zadovoljno nas gleda svojim velikim očima. Svake godine oždrebi jedno ždrebe. Zadnje dve godine ne. Osećala smo njenu bol, pokatkad vidim, i suza joj sklizne iz crnih očiju. Dolazi je sve umornija bez snage, ali put do kuće nikada nije promašila. Često tata pije, i takvog ga sama doveze do štale. Tada njisne, slabim glasom. Mama je ispregne, napoji i donese svežeg sena u jasle. Osećam i kada je srećna. U velikom zagrađenom pašnjaku slobodno je pasla, i valjala se u dubokoj travi. Često smo tada, sestra i ja na njenim leđima. Nosi nas nežno, s ljubavlju. Šapućem joj.
 ,, Flika, kako si lepa, i mirišeš ! Ti si blago u mom srcu." I jeste blago. Ukradem šećer, i kradom odem do nje da se zasladi. Jedemo ga zajedno. Tata me grdi zbog toga, ali ne marim. A onda je došla neka siva jesen...i tata reče majci da je odlučio da je proda. Plakala sam, i molila ga da to ne radi! Znam da je bolešljiva, da nema više snagu kao kada je bila mlada, da hramlje na desnu nogu, ali rastanak sa njom nisam mogla da prihvatim. Nije mogla da se oporavi, a tata je nemilosrdan. Flika je jedno jutro otišla. Suze su mi presahle, molbe nisu urodile plodom. Išla sam sa njom, nema. A ona je njištala, tužno. Eho njenog glasa, odbijao se od brda, i ponovo se vraćao u mene.
 Odrasla sam, ali tu bol koju sam u njoj osetila, prati me kroz život. U tišinama, još uvek čujem njen njisak oproštaja.

                                                                               ........................

Valentino, volim te

,,Bliži se četrnesti februar, Dan zaljubljenih."

,,Da!" Rekla sam kratko koleginici Goci bez dizanja glave, žureći da stignem nagomilan posao. Često pričamo na poslu, smejemo raznim šalama. Njena sudbina je svakog dodirnula u dušu, ali ona uvek ima dovoljno energije i snage za druge. Istina, nije nam dozvoljena priča, ali ćutati svih osam sati je nemoguća misija!? Prođe nekoliko minuta, Goca mi ponovo tiho reče.

,, Imaš li neku ideju kakav poklon je prikladan za naše mladiće?"

,, Nemam nikakvu ideju."

Ona ponovo ućuta. Nastavismo sa poslom. Već nekoliko dana samo i mislim o tome. Šta je prikladno za Darka? Viđamo se šest meseci, znam šta voli, ali želim da mu poklonim nešto što će biti upečatljivo. Poklon koji će bez ikakve reči pokazati koliko ga volim.

Goca mi se ponovo obrati. Ovog puta sam pogledala gde su nam šefovi? Nisu tu, tako da je slušah pažljivo.

,, Ovo mi je drugi put da zajedno slavimo taj dan. Prvi put mi je Nenad kupio komplet donjeg čipkanog veša. Ja sam njemu kožne crne rukavice. Sada ne znam."

,, Ja sam prvi put zaljubljena na ovaj praznik. Nikada nisam dobila ništa. Mislim da Darko nije tip muškarca koji poklanja samo zbog tog dana. Kupuje mi svaki put kada se vidimo razne sitnice."

,, Videćeš, kupiće ...samo ti spremi nešto, a ne da se obrukaš." 

Naravno da ću kupiti. Ali šta!? Obožava bele čokolade, naočare za sunčanje, šal. Voli i predstave u pozorištu. Ja ne živim u Beogradu da ga time iznenadim. Naći ću već nešto. 

Kada sam ga prvi put videla, znala sam da je to ljubav za sva vremena. Neko ko se vratio u moj život posle dugog lutanja. Darko je odlučnim korakom ušetao u moje srce. Bilo je mog opiranja, ali on je otpor ignorisao. 

Između nas je jednostavno i neobjašnjivo osećanje prave ljubavi. Volim ga, njegove oči, disanje, toplinu zagrljaja, stisak ruke u hodu.

,,Šta devojke kupuju svojoj ljubavi za taj dan? Nemam iskustva u tome."

,, Osetićeš moć ljubavi tog dana, toliko da je poklon nevažan, jer samo osećanja će vas voditi jedno drugom, i pokazati snagu vaše veze." 

Gocine reči me ostaviše bez daha, kao i sama pomisao na Darka. 

Posle posla sam krenula u obilazak svih radnji u mom mestu. Ništa nije bilo dovoljno prikladno. Više puta sam se vraćala u iste radnje, ponovo zagledajući u predmete, stvari. Bila sam umorna i gladna, ali nisam odustajala.

Počeo je padati slab sneg. Okretala sam se na uglu dveju ulica, ne znajući na koju stranu više da krenem? Tek tada ugledah malu prodavnicu, po izlogu procenih neobičnu. Knjige...ali samo ljubavne. Sigurno su ih istakli zbog dolazećeg praznika. Toliko sam puta prošla, a nisam je videla. Zaklonjena i uvučena, rekla bih nenametljiva. Sporim korakom po palim pahuljicama na trotoaru, priđoh izlogu. Sagoh se da vidim naslove knjiga izbliza. Samo jedna mi se istakla neobičnošću, Vremeplovčeva žena. Znala sam da ću je kupiti. Knjige osetim, njihovu energiju kojom zrače. Ne, nisu sve takve. Ova jeste. Odlučih da uđem, i raspitam za cenu.
,,Dobar dan!"
,, Dobar dan. Izvolite."
Prodavac se nasmeši. Bio je pomalo iznenađen. Očigledno, nije navikao da mu iko ulazi u radnju.
,, Htela sam da pitam koliko košta knjiga u izlogu?"
,, Koja? Ima ih više, i sve su odlične".
,, Vremeplovčeva žena, na nju sam mislila."
,, Da, posebna knjiga. Dobitnik je Excluzive Books-2005. godine.Divna priča." Reče prodavac.
To je poklon koji sam tražila.

,, Knjiga nije za mene. Poklon je."
,, Očigledno za posebnu osobu?" Reče veselo prodavac, i nastavi kratko.
,, Želite li da je uvijem u ukrasni papir?"
,, Da. Ako može jedna ljubičasta mašna, ovde na uglu knjige?" Pokazah prstom na ugao knjige.
,,Može, naravno."
Sve je bilo gotovo za nekoliko minuta. Nisam mogla da je pročitam, ali sam bila sigurna da je prepuna iskrenosti, i ljubavi. Znala sam da će mu se svideti.
Dan zaljubljenih se velikom brzinom bližio. Iščekivala sam nestrpljivo naš susret. Moj red je da dođem u Beograd. Sačekao me na starom mestu našeg sastajanja od prvog viđenja. Kao i do tad kada izađem iz autobusa, privuče me sebi, poljubi. Njegov pogled je pun čežnje, predugo smo odvojeni. Danima.
Ušli smo u tramvaj, i krenuli prema centru grada. Negde usput smo sišli i ponovo ušli u drugi. Darko je žurio, držeći me snažno za ruku. Ali gde, nikako nisam uspevala da ga pitam. Gužva velikog grada, buka, činila me malom beznačajnom trunkom koja ide u nepoznato, ali sa osobom koju voli. Prevelike ulice smo pretrčavali, gledajući levo, desno.
Najzad se zaustavismo ispred jedne zgrade. Na njoj je pisalo ,, Beogradsko dramsko pozorište" . Pogledala sam ga upitno? Darko reče, pomalo zadihan.
,, Ovo je poklon. Jedva sam dobio dve karte za predstavu -„Tri klase i gospođa Nušić“- Sve je puno. Srećan nam Kristina Dan zaljubljenih!"
Darko je uvek originalan, zna gde, kad, i kako!? Opet me poljubi vrlo brzo, i krenusmo unutra.
,, Hajde da ne zakasnimo!"
Sve vreme sam ćutala, jer od iznenađenja nisam dolazila do reči. Predstava je prelepa, sa divnim kostimima, tekstom koji je zanimljiv. Kada da mu dam poklon? To me kopkalo. Nikako da nađem pravi trenutak.
Kada smo izašli, padao je sneg. Pošli smo u jedan restoran pored Dunava. Tu smo ručali. Tada sam izvadila knjigu sa ljubičastom mašnom. Darku oči zasijaše. Nije se nadao da ću pridavati značaj ovom danu.
,, Šta je to?"
,, Pogledaj, poklon za tebe," Rekla sam sramžljivo. Zamalo da dodam da je bezvredan pored predstave koju smo zajedno odgledali.
,, Znaš li otkad želim da kupim ovu knjigu?"
,, Ne."
,, Odri Nifeneger, odlična spisateljica. Oduševljen sam knjigom. Otvori mašnu i kratko pročita pasus
,,O dvoje ljudi koji dele dobro i zlo dok odrastaju kao srodne duše u svetu koji se menja za tren oka.“ Darko mi reče tiho.
,,Kao da si mi pročitala misli!?
Slegnuh ramenima uz blag smešak. Obrazi mi se ugrejaše. Nadam se da nisam pocrvenela. Darko se ponovo nasmeši, ustade i poljubi me tu u restoranu.
,, Volim te!"
,, Volim i ja tebe, Darko."
P. S. Snaga ljubavi dolazi iznenada, u rečima, malim delima za dragu osobu. Nemojte ignorisati dobre vibracije tog dana. Dan zaljubljenih je na strani srodnih duša.

Stanica u hiljadu koraka

Još jedna stanica života

i zagrliću te oko vrata.

Suze nedostojanja obrisati

tišinu od tebe zaboraviti.

Još samo hiljadu koraka

i ruka mi je u tvojoj.

Oči, naš nemi govor

priča o ljubavi bez kraja.

I ćutimo, slušajući dva srca

dišući kao na samrti, bez vazduha.

Prijatna jeza tela nas obuzima

brzo ću preći hiljadu koraka.

Tada, pustiću te tvojim daljinama

samoći i tuzi, bez objašnjenja.

Oprosti, mom neiskustvu, ne pitaj

otkud mi nada u ovom vremenu?

MIMOZE

- Mimoze, mimoze! Kupite mimoze! Pravo sa mora, u čarobnom mirisu zimskih ljubavi. Hajde mladići, častite devojke! Samo još večeras, već sutra ih neće biti!

– Gajo, kako samo večeras!? Svako veče, već nedelju dana isto govoriš.

– E, treba to ponoviti zbog lenjih mladića koji ne kupuju damama cveće. Vidi sebe, sediš da dve prelepe devojke sa još lepšim osmehom, a stisko se da kupiš mimoze da ih obraduješ.

– Gajo, mnogo ti pričaš ? Kako samo uspeš od toliko teškog posla? – dobaci mu jedan mladić u uglu kafića.

– Moraš da se rodiš srećan – reče čudni ulični prodavac mimoza.

Nosio ih je, preko leve ruke, skupljene u male buketiće. Nije bilo više od tri grančice predivnog žutog cveća. Unese osmeh u ozbiljna lica devojaka i mladića. Sestra i ja, nikada ih dotle nismo videle.

Gaja je siromašan, ali društven i veseo čovek. Svi u malom mestu ga znaju, i pozdravljaju. Njegov jak glas se orio kafićem. Svi su se smejali, a on je išao od stola do stola, i ostavljao mimoze bez pitanja da li neko želi da kupi. Bile su jeftine, ali mi nismo imale novca za njih. Mamile su nas svojim oporim mirisom u januarskoj noći. Nismo imale ni mladiće koji bi nam ih kupili. Utoliko još neprijatnije. Tada se vidi kojem mladiću je stalo do devojke. Mi smo sedele same.

Kada dođe do našeg stola, Gaja se nasmeši. Pročitao je sve u našim očima. Namignu, i ostavi dva mala buketića. Brzo se okrete, pokupi svoj pazar od ostalih gostiju, popi s’ nogu nekoliko čašica žestokog pića, i izađe u zavejanu noć.

Prvi put vidim mimoze tako blizu, gotovo da ih dotaknem, prinesem sebi i pomirišem. Nisam smela da pružim ruku ka njima. Posmatrala sam ih. Sestra isto. Male žute kuglice, načičkane na grančici, nevine. U mojim očima su krivci, jer ih nije poklonila prava osoba koja se nalazi za susednim stolom. Uzdahnuh tiho i duboko, želeći da im osetim miris.

Imala sam utisak, da svi oko nas znaju da su nam poklonjene. Dva mladića, uđoše i upitaše nas.

– Da li je slobodno!

– Da, slobodno je – rekle smo nas dve.

Nije nam bilo do društva. Kako baš nas da pitaju? Okrenuh se okolo, i videh da je sve puno. Susedni sto se okrete ka nama. Sedeo je neko meni vrlo važan, ili mi se samo tako činilo.

– Ja sam Slavko, ovo Vuk. Kako se vi zovete? – rekle smo im naša imena.

Bile smo ćutljive, stidljive. Mladići nisu iz našeg mesta, pa nismo želele da duže ostajemo. Bili su dosta pričljivi, ali ne toliko zanimljivi da bi nastavile druženje sa njima. Kada smo ustale da pođemo, rekoše nam.

– Ponesite vaše mimoze.

– Zadržite ih, ne volimo mimoze – odgovorile smo ravnodušno.

Izašle smo iz kafića bez njih. Bilo mi je teško, da nisu pahuljice padale na obraze i oči, sigurno bi bile male suze.

Još uvek se sećam mirisa mimoza, ali i laži da ih ne volim.