ZORA

Gledala sam svet otvorenih očiju
prizivajući život na javi.
Ali, ništa se ne obistinjuje
svetlost mi pred oči krugove pravi.

Poželela sam lepu reč, osmeh
ako nacrtana senka priđe bliže.
Ništa se ne desi, mrak me zagrli
uteha u crnom se ne ljubi.

Svetlost je zaključana u meni
traži prolaz između tajnih svetova.
Suvog grla, dah mi isprekidan
potrebna mi je zora i zelena polja.

Ljubičasto pišem

TRAJEM

Trajem...

Stručak se izvi rosom umiven.

Burna noć.

Severni vetar hladni, ledio je celu noć.

Puno nas se slomi pred pustošnim vrtlogom kosca moć.

Trajem...

Zeđ. Blagodatno sunce i zivot moj, i smrt lagana.

Još jedan kosac bez srpa, u snopove niže stručke usahle, vatrenim dahom svo’m.

Zeđ.

Trajem...

Kiša. U porama, damarima, u korenima, ona.

Svakim danom raste i preplavljuje, rusi život koji iz nje niče.

Kad sve brane pokleknu, kad stručku glava padne nićice

Možda

će sunce preplašiti oblake i krilima svojim uzneti života dah.

Trajem...

Trajem, ustrajavam, jači nego ikad, sam.

Jedan stručak,

Stručak ljubavi.

A boli

i

Bolelo je.

i

Boleće.

Ali trajem...

Ustrajavam među ružama, prezren, a prisutan.

Stručak nepobedive ljubavi,

Stvarne, univerzalne, ne prkosne, samo, trajne.

Trajem...

Kosci srpova moćnih stroj.

Zebnja.

LJUBIČASTO PIŠEM

TVOJE IME

Ne mogu odgovoriti

na sva tvoja pitanja, 

iluzijom progoniti

tebi sam senka nebitna.

Ne mogu ti obećati dane

ni zemaljska uživanja,

jer moja duša sama putuje

iz utrobe u plave visine.

Ne mogu doći na tvoja vrata

ni još jednom pogledati u oči,

samo letim u snovima

svojih pesama koje nastaju u noći.

Mogu te sklopljenih očiju gledati

iz daljine ljubavlju grejati,

u svom miru tiho šaputati

ime ti drhtavim usnama zvati.

LJUBIČASTO PIŠEM