Anonimus

Uvek sam baš to. Anonimus. Tamo neko, postojim, ili ne postojim. Kada pišem u tajnosti, najbolje se osećam. Svoj svet likova, izmišljam i vodim snažno dok ne pokažu dušu. Drugačije ne znam.
 Možda  ne znam da pišem, ali ne odustajem od misije koja mi je u nekom trenutku data da je iznesem na svoj jednostavan, i prirodan način. Teško je boriti se protiv svih, i svega. Očekuju da padnem, slomijem svoja krila,i vratim odakle sam  došla. Sa nekog mračnog mesta, meni tajnog dna. To je borba u meni, svakodnevna. Uostalom šta je dobro, a šta loše kada pišem? Danas sam samo neko ko je tu, sutra nosi novo odelo, nove ideje.
Vidim da sam u kutku nečijih misli, ali ne zato što činim da slova žive, već zbog nekakvog globalnog razmišljanja. Za većinu postojim kao predmet, koji želi nežnošću da promeni  oblik. Ja i dalje pišem, jer jedino ta osećanja, i misli nosim za sobom, bilo kad da krenem.
Usamljena sam u pisanju, jer vrlo je malo nas koji cenimo trud drugih. Da, i podrška izostaje, ali to ne menja moje napredovanje. Samo taj osećaj da si u podrumu sa osobama koje bi da te dotaknu, zgrabe tvoj ponos i ljubav koja nije za svakoga. Zato toplinu  osećam snagom svojih misli. Sunčev snop svetlosti me jedino miluje.
I šta da radi anoniman pisac? Da li on želi da se nametne? Ja ne. Nametati se nekom ko ne razume, je pokušaj prolaska iz dimenzije u kojoj ne postoje vrata.