ZORA

Gledala sam svet otvorenih očiju
prizivajući život na javi.
Ali, ništa se ne obistinjuje
svetlost mi pred oči krugove pravi.

Poželela sam lepu reč, osmeh
ako nacrtana senka priđe bliže.
Ništa se ne desi, mrak me zagrli
uteha u crnom se ne ljubi.

Svetlost je zaključana u meni
traži prolaz između tajnih svetova.
Suvog grla, dah mi isprekidan
potrebna mi je zora i zelena polja.

Ljubičasto pišem

TRAJEM

Trajem...

Stručak se izvi rosom umiven.

Burna noć.

Severni vetar hladni, ledio je celu noć.

Puno nas se slomi pred pustošnim vrtlogom kosca moć.

Trajem...

Zeđ. Blagodatno sunce i zivot moj, i smrt lagana.

Još jedan kosac bez srpa, u snopove niže stručke usahle, vatrenim dahom svo’m.

Zeđ.

Trajem...

Kiša. U porama, damarima, u korenima, ona.

Svakim danom raste i preplavljuje, rusi život koji iz nje niče.

Kad sve brane pokleknu, kad stručku glava padne nićice

Možda

će sunce preplašiti oblake i krilima svojim uzneti života dah.

Trajem...

Trajem, ustrajavam, jači nego ikad, sam.

Jedan stručak,

Stručak ljubavi.

A boli

i

Bolelo je.

i

Boleće.

Ali trajem...

Ustrajavam među ružama, prezren, a prisutan.

Stručak nepobedive ljubavi,

Stvarne, univerzalne, ne prkosne, samo, trajne.

Trajem...

Kosci srpova moćnih stroj.

Zebnja.

LJUBIČASTO PIŠEM

TVOJE IME

Ne mogu odgovoriti

na sva tvoja pitanja, 

iluzijom progoniti

tebi sam senka nebitna.

Ne mogu ti obećati dane

ni zemaljska uživanja,

jer moja duša sama putuje

iz utrobe u plave visine.

Ne mogu doći na tvoja vrata

ni još jednom pogledati u oči,

samo letim u snovima

svojih pesama koje nastaju u noći.

Mogu te sklopljenih očiju gledati

iz daljine ljubavlju grejati,

u svom miru tiho šaputati

ime ti drhtavim usnama zvati.

LJUBIČASTO PIŠEM

(kratka priča)-autor-Ljubičasto Pišem

ŠANSA

Svetlana mi se oduvek sviđa. Znam je iz srednje škole. Stariji sam godinu dana. Živimo u istoj ulici. Često izlazimo, ali kao drugari. Završio sam poslovni fakultet u svom mestu, ona medicinski u Beogradu.

Za vreme njenog studiranja, nisam je često viđao. Dolazila je retko. Obično bi mi se javila, izašli bi... i tada bi pričala o životu koji vodi u velikom gradu. Ja sam ostao sa nadom da ću vrlo brzo naći posao. Prolazi treća godina, ali i dalje sam nezaposlen.

Svetlana je vrlo društvena i otvorena osoba. Uvek nasmejana, pozitivna. Posle završenog medicinskog fakulteta odmah se zaposlila. Nikada nisam priznao prava osećanja koja imam prema njoj. Možda sam se plašio da ću je zauvek izgubiti, ako me odbije. Znam da voli sigurnost u mladića. Voli pažnju, poklone... Pošto nisam radio, nisam mogao previše da očekujem.

To veče sam se spremao za susret sa njom. Krenuo sam peške do njene kapije da je sačekam. Nemam kola, u džepu nedovoljno novca. Kao i dosada šetaćemo ulicama, negde svratiti na kafu i pričati o životu. Ona voli svoj posao, pa vodimo polemiku o zdravstvu i uslovima rada. Sanjarila je o jednom mladiću sa kojim radi. Ja se nikako nisam uklapao u idealnog muškarca. Umela je ponekad da me i povredi svojim komentarima. Nisam dozvoljavao da to vidi. To veče je rekla :

,, Mihalj! Kako provodiš dane? Imam utisak da se ne trudiš dovoljno da nađeš posao."

,, Svetlana, znaš da se trudim...ali to je problem većine naše generacije. Radim često sezonske poslove. Nikuda to ne vodi. Konkurisao sam u više fabrika."

,, Počni u bilo koju. Imaš dvadeset šest godina i treba ti posao."

Gledao sam u njene divne oči ne slušajući o čemu mi priča. Zaljubljen sam i više ne znam kako to da sakrijem od nje.

Dopratio sam je do njenog ulaza u dvorište i kada je pošla korak napred, naglo sam je povukao sebi...i poljubio.

,, Mihalj!?"

Njen glas je dobio boju prizvuka iznenađenja.

,, Da...sviđaš mi se!"

Ćutala je na moje reči. Nastavio sam da joj govorim držeći je oko struka.

,, To osećanje nije od skoro, već i pre tvog studiranja u Beogradu."

Prekinula me naglo.

,, Mihalj, vidim te kao druga i brata. Kada sam sa tobom, zaboravljam da si muškarac. Kada bi radio...želim prvo da radiš. Pričaćemo o ovome drugi put."

Pustio sam je. Svetlana me poljubi u obraz i nestade u dvorište.

Vratio sam se potpuno utučen i slomljen. U glavi su odzvanjale njene reči-posao, posao...

Danima nisam izlazio. Većina mojih prijatelja radi, imaju svoje porodice...Nisam želeo površnu vezu, a mogao sam. Volim Svetlanu. Njene reči su na mestu. Zna šta želi u životu.

Nisam je viđao mesecima. Za to vreme radio sam u jednoj fabrici obuće. Plata je mala zato nisam ni izlazio u grad. Fabrički rad me umarao i nije ispunjavao. Interesovao sam se i dalje za bolji posao.Kada sam dobio kratak odmor od sedam dana, dobijem poziv za razgovor u elektrani. Odmah sam otišao i...primili su me. Dao sam otkaz u fabrici obuće i počeo da radim u svojoj struci.

Tada se sve promenilo. Svi su me tražili, želeli moje društvo. Ja se nisam promenio, ali tempo me nosio niz meseci. Kupio sam kola i živeo normalno kao bilo koji zaposlen čovek. Devojke su me pratile, ostavljale poruke, presretale. Očima sam tražio Svetlanu. Nisam je pozvao ni jednom od one večeri kada sam je poljubio. Izdvojih se od društva i pozvah njen broj.

,, Mihalj!?"

,, Svetlana..dolazim odmah po tebe!"

Prekinuo sam razgovor da ne bih čuo -ne."

Pozdravih se sa svima i sa strepnjom u srcu sedoh u kola.

Čekala me na ulici. Rekoh joj:

,,Zdravo!"

Ona ne reče ništa, samo me blistavim očima gledala. Drugačije. Razdvojenost od više meseci, učinila je da njena osećanja izađu na površinu. Tiho mi reče:

,, Promenio si se!?"

,, Nisam Svetlana! Još uvek sam isti onaj zaljubljeni mladić u tebe."

Prišla je i zagrlila me. Odahnuo sam.

KRAJ

             

             U SRCU

Dotakla sam prošlost

nežno, kao dirke na klaviru.

Ponesena rajskom muzikom

zaspala sam u tvome krilu.

Dotakla sam noćno nebo

sa nadom ponovo se vratila na zemlju.

Ponela našu tajnu kišu

i sećanje na oči u koje slepo verujem.

Dotakla sam usne

sa mirisom letnje lavande.

Horizont u prvom sumraku

gde zvezde se u očima ogledaju.

Ako li ljubav dotaknem

da li će od siline nestati, ili ostati?

Verujem u zvezde padalice

iskrenom molitvom ljubav ispune.

POŽELI

Večeras je zvezda pala

trag na nebu ostavila,

tajnu zelenih očiju je saznala

na tren se ugasila.

Večeras je mesec sam 

                                                              zrakom zvezdu molio i kleo,

                                                                ali, neutešne zelene oči

nekog iz prošlosti žele da sretnu.

                                                                 Tri putnika kroz vreme

                                                        zbog ljubavi od postanka strepe,

                                                                        oko vrata, ključevi života

žele da ih razmene.

POLJUBAC VETRA

,, Ti ne znaš da te Kristijan voli!? Voli te još iz srednjoškolskih dana. Sluđen je zbog tebe. Ne zaslužuješ ga Majda. Razlikujete se kao nebo i zemlja."
,,Šta pričaš, Dorijane!?"
,, Tolike lepotice je odbio zbog tebe!? Uveravao sam ga da si nevažna studenktinja književnosti. Izgleda da bi ti rado čitao pesme!?"
Dorijan okrete svoju hondu i odjuri brzinom vetra niz ulicu. Auspuh je urlao od njegovog besa. Nisam dobro razumela šta je hteo da postigne ovom izjavom? Sigurno laže!? Poznat je po dvoličnosti. Ne razumem kako ga Kristijan smatra svojim prijateljem? 
Kristijan je moja tajna ljubav dugi niz godina, ali mu nikada nisam otkrila osećanja. Viđala sam ga do skoro u društvu lokalnih lepotica. Sedale su na njegov motor Katana i vriskale gradom dok ih vozi. Okretala sam glavu od tuge, ali nikada nisam gajila nadu da me Kristijan može gledati drugačije nego samo kao komšinicu. Javljao mi se svaki dan, čak bih osetila vreli pogled na meni, ali sam se pravila da to ne vidim. Ponekad u sumrak izašao bi na terasu i kada bi me video govorio je:
,, Zvezde večeras jače sijaju, zar ne Majda!?"
,, Ako tražiš poruku u zvezdama, onda moraš da znaš sve legende koje one nose sa sobom ."
,, Meni je bitna samo jedna zvezda. Ona je u mojoj blizini."
Sećam se dobro kada je to izgovorio, ali sam pomislila da govori o devojci sa kojom se tih dana viđao. Sve mi se pomešalo i ne želim da mislim više o Dorijanovim rečima. Sutra imam ispit. 
Dugo sam se tu noć prevrtala po krevetu. Ispit sam položila i izašla popodne do Tine, moje najbolje drugarice. Nisam joj pričala o susretu sa Dorijanom. Kada sam se vraćala kući, Kristijan se zaustavi sa svojim motorom i upita me:
,, Majda, da li možeš da mi pomogneš oko jednog izbora?"
,, Mogu! Samo reci o čemu se radi!?"
,, U pitanju je poklon jednoj posebnoj osobi."
Dodao mi je kacigu i ja sam sela iza njega.
Zagrlila sam ga nespretno oko struka, a on je uzeo moje ruke i nežno ih ćuteći namestio kako pravilno da ga držim. Dodir naših ruku prostruja mojim mislima i telom. Možda sam i pocrvenela, ali to nije mogao videti, jer je gledao na put. Kaciga je krila uzbuđenje, a srce mi je lupalo da sam mislila da će iskočiti iz grudi. Čini mi se da je njegovo lupalo mnogo jače. Osećala sam pod rukom život mladića kog iskreno volim. Uživala sam u vožnji. Došli smo do servisa za motore. Tada mi reče:
,,Treba da kupim poklon za jednu devojku, ali bojim se da ne znam da izaberem."
,, A šta imaš u planu?"
,, Želim prsluk da joj kupim. Kada se vozi samnom na motoru da joj ne bude hladno."
Progutala sam u sebi sve što osećam za Kristijana. Kupuje devojci, a ne zna koji broj da joj uzme!? Steže me preko grudi.
,, Ali... možda nemamo isti ukus u oblačenju?"
Setih se prelepih devojaka oko njega.
,, Imate sigurno isti ukus."
Ništa nisam razumela. Zašto baš ja da biram poklon za drugu devojku? Bila sam slomnjena saznanjem da me ne vidi, ni moj uzdah i pogled čežnje. Sakrih oči od Kristijana da ne prepozna ljubavnu bol. Samo bi mi falilo da mi se nasmeje u lice. Brzo sam pronašla jedan prsluk od kože sa znakom bajkera na desnoj strani ramena. Kroj predivan i ženski ustručen. Izdvojih ga i pokazah mu.
,, Da, lep je. Hajde probaj da vidim kako ti stoji?"
Bila sam premršava, ali mi je stajao kao saliven.
,, Možeš da uzmeš veći broj zbog gornjeg dela."
Aludirala sam na njegove devojke koje su imale jači gornji deo. Nasmejao se.
,, Prsluk je za tebe....za tebe."
Kristijan je to rekao tiho, gotovo nerazgovetno.
,, Šta si rekao!?"
,, Poklon je za tebe Majda. Kada se vozimo motorom da mi te vetar ne preotme."
,, Kristijane, šališ se sa mnom!?"
,, Ozbiljan prvi put u životu. Slučajno sam od Tine saznao da ti se dugo sviđam, ali nisam znao kako da ti priđem. Ovo je jedna od opcija. Ti se meni sviđaš godinama."
Kristijan brzo plati prsluk koji je bio na meni i blago povuče napolje. Stajali smo pored motora. Nisam umela ništa da kažem. Bila sam izgubila reč, dah...
Poljubi me brzo, ali kad osetismo spojene usne usporismo topli bliski dodir. Kako slatko ljubi!?
Ubrzo sedosmo na motor. Kristijan me odvede na mirno mesto gde smo dugo razgovarali, a još duže razmenjivali nežnosti. 
Naša veza traje već dve godine. Uskoro ćemo se venčati. Pored mene je zavoleo poeziju, a ja sam naučila sve o bajkerima.

               ROMANSA

Prepoznah nešto u tebi
tvoj šeretski hod, ili pogled vatreni.

Ukrstiše nam se oči, negde sam te videla?
More je oko nas, vidik mi zaklanjaš.

Kažeš mi -zdravo- zbuni me to
odgovorih isto, al ne čuh glas svoj.

Šta me to malaksalu od sunca spopalo?
Miris slanog mora, ili lice dečaka.

U panici skretoh pogled u stranu
ti raširenih zenica upijaš moju prirodu.

Ko zna šta sve vidiš na meni?
Kao ravnodušna, ne pokazujem oluju u sebi.

Pitaš, odakle sam, polako odgovaram
tvoje ime, pa moje, eto- upoznasmo se.

Svakog sledeceg dana, sve više primiceš se
ljubav sam u tebi prepoznala

SNOVIĐENJE

Videla sam u kavezu nebo

crnI oblak u  njemu.

Srce rukom stegnuto

rođenje u nevremenu.

Divlje galebove koji kruže

nad morskom penom.

Olujne vetrove slobodne

nevine u sumrak ubijaju.

Videla sam zlatne puteve

uporedo drugi, pun krvi.

Njegove crne oči, predaju

pobacana u vatru pisma.

Hej, videla sam i ljubav

veru i nadu, bokal večnosti.

borbu i snagu, da tami prkose

i dušu, u svetlost preobraze.

MOJE TI

Budi moje oči

moj uzdah, slatki jecaj.

Upleti snažne ruke u kosi

miluj bele grudi od ponoći.

Kreni prstima niz telo

ljubi oganj u meni.

Nek znoj pada niz čelo

drhtaj u tvom dahu da izgori.

Budi moje misli

želja u mesečevom zraku.

Zar ovaj život želiš

da provedem u mraku?

BILIJARSKI KLUB

Ne izlazim često. Obično sam u stanu na sedamdeset osmom spratu koji se nalazi u Bruklinu. Sa tolike visine uvek imam inspiraciju da pišem pesme i kratke priče.To je moj hobi. Šaljem u dnebne novine u kojima mi često ih objave. Sanjam da ću jednog dana postati poznata spisateljica.

Radim u prodavnici antikviteta. Prodajem retke predmete iz 18. veka. Sviđa mi se posao. Nijezahtevan, imam vremena za pisanje. Mirna prodavnica sa mirisom starog vremena me smiruje. Bruklin je vrlo bučan i agresivan grad. Takva sam postala i ja ali samo kada sam na ulici. Bogate i ljubazne mušterije mi prijaju. Reklo bi se da sam povučena devojka, ali nisam. Volim provod, šminku, moderne krpice na sebi... Obožavam pocepane farmerice, šešire i velike torbe. Bez naočara za sunce ne izlazim.

Imam dvadeset pet godina i odrasla sam u Londonu. Moja majka se razvela i došla da radi kod tetke u Bruklin kao vaspitačica. Imala sam dvanest godina. Kada je tetka umrla, nasledile smo njen mali stan. 

Dugo mi je trebalo da prihvatim život u Americi. Završila sam koledž Braun. Nemam veliko društvo ali imam najbolju prijateljicu koja živi u suprotnom delu grada. Dženi radi u školi za ometenu decu u razvoju. Znamo se od sedamneste dodine kada je došla kod svoje sestre po ocu koja živi u stanu do mene. Dolazila je i ranije, ali nikada je nisam viđala. Tada smo se srele u liftu i počele da pričamo. Naša priča već godinama ne prestaje.

Dženi je pre mesec dana raskinula sa dečkom sa kojim se zabavljala duži period. Od tada je u stalnoj potrazi za novim mladićem. Ja sam povučenija u tome. Nisam stidljiva, ali ne vidim tog posebnog kome bih dala svoje srce.

Svakog vikenda idemo u bilijarski klub koji se zove ,,Plava dvojka". Dženi me pozva na telefon:

,, Beki, večeras izlazimo?"

,, Naravno!"

,, Dolazim taksijem po tebe oko devet."

Klub u koji idemo je opušten, prijatan. Bučan je jer ima dosta posetioca. Većina je u prolazu i kratko ostaje. Oko jedan iza ponoći ostaje staro poznato društvo. Nas dve smo jedino u tom klubu ono što i jesmo privatno. Divlje devojke koje vole da popiju, posvađaju i nasrnu ponekad pesnicom na nekog neprijatnog muškarca koji

nam često nepristojno dobacivaju. Naš porok nije samo to...volimo da igramo bilijar koji se nalazi u uglu kluba.

U Londonu smo imali u kući stari bilijarski sto. Bio je pohaban, izbledele boje. Tak, štap za udaranje kugli je presvučen čojom i uokviren gumenim ivicama koji se zove martinela, bio je načet vremenom. Danas ima raznih bilijarskih stolova, mi smo imali rupaš sa šest rupa. Otac je često dovodio svoje prijatelje sa posla i imao je običaj celu noć da igra. Ponekad je ulog bio i novac. Majka se ljutila i kasnije kada odu svi svađala se dugo. Zamerala je da ne misli ni na šta, već samo da zadovolji svoje prijatelje. 

Ostajala sam i ja do kasno i iz prikrajka gledala sa koliko žara pobeđuju jedni druge. Tako sam i ja naučila sve tajne ove zanimljive igre.

Dženi je počela uz mene da igra kada smo se upoznale. Nas dvekada smo u paru, tada smo neopobedive. Večeras je bilo drugačije.

Kasno iza ponoći kada su se gosti kluba razišli, ponele smo čaše sa pićem i počele same da igramo bilijar. Sa susednog stola prišao nam je mladić koga nisam primetila tokom večeri. Obrati nam se:

,, Zdravo! Ja sam Robi. Čuo sam da ste vas dve najbolje u igri bilijara?"

,, Možda!?"

Nisam ga ni pogledala jer sam u tom trenutku udarila kuglicu koja je završila u rupi.

,, Da li mogu sa vama dvema da odigram jednu partiju?"

,, Zašto ne!"

Njegova pojava mi unese nemir. Prijatan glas prođe kroz mene. Neverovatno mek i dubok. Za moj ukus je predivan.

,, Ja sam Robert. Ti si Beki?"

,, Da ja sam Beki a ovo je Dženi."

Lako je saznati naša imena. Znaju nas mnogi u klubu, tako da nisam to nikako tumačila.

,, Gledao sam vas i pre kako igrate bilijar. Imam jedan uslov?"

,, Uslov!?"

Rekla sam dok sam kuglicu za kuglicom savršeno ubacivala u rupe.

,, Igrao bih sam protiv obe."

,, Sam!?"

,, Da!"

Nije mi se to svidelo. U bilijaru postoje pravila od kojih ne odstupam. Dženi je odmah pristala. Ona ga već gleda zaljubljenim očima. Rekla sam mu da to ne dolazi u obzir.

,, Možeš da igraš samo sa jednom ili da nađeš sebi par."

,, Meni pobeda nije važna, samo da osetim kako to izgleda. Odavno nisam igrao."

Nisam razumela zašto insistira na tome. Njegove oči su me netremice gledale očekujući da popustim. Veoma je privlačan!? Pristah i pokazah da sam slaba na molbu. 

Skupismo kuglice. Robert pre nego štapom kucnu kuglicu, pogleda me pravo u oči.

Kako je moguće da mi se ovaj nepoznati mladić sviđa!? Sigurna sam da je to mala zanesenost i da je prolazno.

Pogledah u njegove ruke. Nežne i bele sa dugim prstima vešto su držale štap. Njegovo kretanje oko stola i merenje sa koliko snage treba da se udari kugla, pokazala je odlično poznavanje bilijara. Bila sam iznenađena ali nisam to pokazala. Otpih piće i počeh igru.

Bilijar je napeta igra. Prvo što sam videla kod svog oca je da se mirno postaviš pri svakom udarcu u kuglu. Dženi nije takav tip. Voli da se smeje, rukama previše gestikulira i nije posvećena pobedi. To nas je i koštalo jer prvu rundu od Roberta smo brzo izgubile. Nije mi bilo drago a to se i videlo na mom snuždenom licu. Dženi me samo zagrlila. Pogledala sam pobednika i prišla da mu čestitam. On takođe nije bio zadovoljan igrom i predloži mi revanš. Ponovila sam mu kao prvi put:

,, Ti i ja ali sami."

Prihvatio je. Malobrojni gosti u kasnim satima se okupiše oko stola. Nijedno nije govorilo jer koncentracija je na prvom mestu. Pri kraju igre Robert je imao prednost udarca. Ako pogodi u rupu, ja sam izgubila. Iako sam bila jaka i nepopustljiva dotle, nada me napuštala. On kao vrhunski igrač jer tako je izgledao, merio je razdaljinu pogotka. Promašio je!? Bila sam na potezu. Stala sam nekoliko minuta i zatvorenih očiju crtala putanju moje kuglice. Kucnula sam blago a ona lagano kotrljala do rupe kada nežno upade. Oduševljenje gostiju kroz aplauz me prenu. Pogledala sam sa Robija i ugledala mali nevin smešak. O Bože, pustio me da pobedim!? Zašto je to učinio? Bila sam razočarana sobom jer nisam videla šta planira. Umesto ikakve reči klimnula sam glavom da mi je jasno sve i povukla Dženi da idemo kući. Bez pozdrava.

,, Hajdemo!! Ne želim više ovde da ostanem!"

Pre nego sam se okrenula, on me uhvati za ruku. Pogledah ga iznenađeno.

,, Kao pobednik možeš da častiš piće. "

,, Konobar!! Daj ovom momku jedan martini!"

Mrdao je glavom u znak razumevanja. Toliko je privlačan da ću se ugušiti u njegovoj blizini ako ostanem samo još jedan minut. Umesto toga rekla sam:

,, Namera možda je bila dobra, ali ja to ne mogu da prihvatim. Ružno i ponižavajuće."

,, Nisam želeo da vidim tugu u tvojim očima kao prvi put."

,, Ne verujem ti, zabavljao si se i previše."

,, Beki, Robi se izvinjava a ti ga i dalje okrivljuješ!?" 

Dženi mnogo toga nije razumela. Bilijar je posebna igra živaca između takmičara. On probudi rivalitet i potrebu da se samo pobeđuje. Robert je to izazvao kod mene. Dugo nisam imala pravog igrača.

,, Hajdemo Dženi kući!"

Robert je još uvek držao moju ruku.

,, Evo ti moja vizit kartica. Pozovi me sutra. Imam jedan predlog koji može oboma da promeni život."

Dženi je videla da se nećkam. Uzela je i brzo stavi u džep od farmerica. Najzad me stranac pusti i sa olakšanjem izađoh iz kluba. Dok me držao osećala sam mekoću prstiju i toplinu. Takve misli mi smetaju. Sigurno do ulaza u stan ću zaboraviti sve.

Usput dok smo se vraćale starim bruklinskim taksijem Dženi oduševljeno reče da je Robert šampion Bruklina u bilijaru. 

,, Ti Dženi u sve veruješ!? On je običan lažov koji se zabavlja po klubovima!?"

,, Kako god Beki, ipak ova kartica govori mnogo toga. Ima adresa, telefon i predlog za tebe!? Za svaki slučaj staviću je u tvoju torbu, pa ti radi šta želiš."

,, Ne želim više o njemu da pričam. Kasno je Dženi." 

Sutra je nedelja i želim pozitivno da provedem dan."

Pozdravile smo se. Ona je nastavila dalje taksijem.

Tiho sam ušla u stan ne želeći da probudim majku. Milioski grad svetluca raznobojnim sijalicama sa okružnih nebodera. Svetlost ulazi kao veštačka mesečina. Stala sam ispred prozora i slušala njegov govor. Uzdahnuh duboko. Mislila sam na mladića koji igra bilijar. S jedne strane više ne želim da ga vidim a opet pomisao da mu oči lutaju mojim telom je uzbudljiva. Pomerih se prema stočiću, upalih malu bateriju pored zida, uzeh dnevnik i počeh da pišem o večeri koja je prošla. Možda tako shvatim da li da ga nazovem ili ne?

Nedelja u mom domu vesela i opuštena. Majka tog dana pravi poseban ručak i kolače. Ostale dane se hranimo po restoranima i slabo viđamo. Ustala sam oko devet časova, popila jogurt i slane palačinke. Ona je pevušila pesmu sa radija i pila prvu kafu. Pričale smo kratko o nedelji za nama. Nisam joj pomenula noćašnji susret sa nepoznatim. Kasnije sam sela za pisaći sto i pisala novu priču za dnevne novine koje mi ih redovno otkupljuju. 

Pisala sam o starim predmetima iz 19. veka i legendama koje ih vezuju za dati predmet. Zanimljivosti o svećnjaku koji se koristio u u zamkovima Engleske. Nošen u doba vitezova, ljubavnih sastajanja. Opisala sam ga od porcelanskog stakla ukrašen draguljima, vrlo vredan komad jer ga je nosila princeza Eleonora na prvi sastanak sa svojim ljubavnikom za koga i danas sumnjaju da je francuski princ Ferdinand. Zanimljiva je i izrada vitraža. To je divan skup inspiracije, kreativnosti, domišljatosti, preciznosti. Sve se svodi na prelamanje svetlosti u obojenom staklu. U mojoj antikvarnici imam divan vitraž iz 17. veka. Sve to poslala sam mejlom na adresu novina. Brzo su mi javili da su oduševljeni pričom. Zadovoljno sam se naslonila na fotelju i zažmurila. Pitala sam se dali je sada trenutak da pozovem Robija i vidim o čemu se radi? 

,, Halo, Robert Stivenson!?"

,, Da ja sam!? Ko je to?"

,, Beki... ili Rebeka Vitni !"

,, Ako se ne varam, devojka koja igra bilijar?"

Uzdahnula sam. On se ni ne seća skim je igrao ili i gde je bio noćas!? Nagađao je.

,, Da, baš ta!"

,, Izgubio sam svaku nadu da ćeš pozvati pa sam pomalo zbunjen tvojim javljanjem. Možemo da se vidimo odmah jer situacija je takva da moram brzo da radim?"

,, Ako je hitno, čekaj me ispred zgrade. Evo ti adresa!"

Brzo mu rekoh gde živim, spremih se i izađoh na ulaz.

Robert je došao motorom. Svakako da me iznenađuje. Pomisao da sednem iza njega i obuhvatim rukama oko struka bila je uzbudljiva. Bez reči sam sela na motor dok mi je srce u grudima tuklo a vetar mrsio kosu. Gde li me to vodi? 

Stao je ispred jedne garaže u siromašnom delu Bruklina. Otključao je vrata i ušli smo u ogromnu salu. Bilijarski stolovi zauzimali su ceo prostor. Nasmejala sam se od predivnog prizora. Robert isto.

,, Vidiš, ovo sam hteo da ti pokažem. Ovde vežbam svakog dana. Kao što si pročitala na vizit kartici, ja sam bruklinski šampion u bilijaru. Imam želju za napredovanjem i daljim takmičenjem. Ali, postoji problem. Za prijavu da učestvujem na državnom nivou treba mi jedan ženski takmičar. Tebe mi je preporučio prijatelj koji dolazi u klub gde ti igraš bilijar svake subote. Došao sam i gledao zadnjih nekoliko nedelja kako igraš. Imaš ogroman talenat. Moj predlog je da zajedno učestvujemo i pobedimo."

Prišla sam jednom stolu i nežno povukla prstima njegove ivice. U glavi mi je bila zbrka. Želim da učestvujem ali ne i da se razočaram.

,, Pristajem!"

Nenadano ova reč izlete iz mene. Robert priđe i podiže me u vis kao da se znamo godinama. Vrisnula sam od iznenađenja. A on, poljubi me u obraz..nežno!? 

,, Hvala ti Beki. Donela si pravu odluku!"

Brzo me pusti iz naručja i kao da se ništa nije desilo 

reče:

,, Svako veče narednih deset dana zajedno vežbamo od

dvadeset časova do dvadeset tri. Zavisi, možda i duže."

,, Slažem se Roberte. Sada mi reci čija je ovo sala?"

,, Sala je mog dede. Nasledio sam je kada je umro pre nekoliko meseci."

Osećam da sam donela pravu odluku.

SAVRŠENA SI

Šta sada sa ljubavlju koju osećam? Nisam joj se nadao. Strela je tu, probola me kroz grudi. Da je čupam?Ne, ostaće tu doveka. A ona, kako lako mi srce uze, lako kao povetarac. Razdvojenost čini da od tog blagog vetra sad pravi oluju osećanja. Zatvorih oči na trenutak.Njen lik se pojavi. Oči duboke, sjajne, zenice pune smeška, kosa kratka, uvijena, tela punijeg. Svaki pokret izaziva mi salvu nežnosti. Skretoh pogled ka usnama, malo ispucale al crvene u osmeh razvučene. Njima me stalno hrabri, dok se nesvesno oblizuje. Zauvek bih je u zagrljaju držao i surove sudbine spasao. Ne odustajem od tebe, mila. Bio bi greh moj najveći od svih što sam učinio. Tu sam za tebe, za tvoje želje, što si i od mene sakrila. I ovako iz daleka ću da te pratim pokoji put do tebe svratim. Poneću medena srca, zajedno želje zamišljati. I ponovo vizija, sećanje kad smo se družili. Ah, jednom si me i poljubila. U obraz. Ovlaš.Osetih struju toplog vazduha. Smalaksao sam tada, a ti si se uplašila da mi je loše. Kako mi sve to nedostaje. Pa, to moje hvatanje tvojih ruku, milovanje vrhovima prstiju, nisi se obazirala. Samo si dugo, dugo uz osmeh pričala. Prosto, u tebi sam ljudski uživao. Spoznao sam sebe. Ovde sam da bih te voleo.

SPISAK

,,Da li dobro čujem? Spisak od dvesta pedeset radnica za otkaz!? Već je okačen papir na zid?"

,, Da!! Ne znam ko je na njemu? Žene plaču, loše im je. Dolazila je hitna pomoć."

,, Dragana, vidi da li je moje ime na tom spisku za otkaz!! Molim te!"

,, Suzana, ne mogu da priđem. Tolika je gužva, buka. Svi su pod šokom ! Izgubila sam autobus do grada. Ima još na parkingu kola. Moram zamoliti nekog da se vratim kući!!"

Veza se prekide kao i buka u pozadini.

Toliko žena za otkaz!? Ne želim više nikoga da zovem. Svi su uznemireni. Čuli smo pre dva meseca da će se ovo desiti, ali nismo verovale. U pitanju je opstanak u ovom teškom vremenu. Mnogo nezaposlenih, gladnih i bez krova nad glavom hoda ulicama ove zemlje. Radim osam godina, bez dana bolovanja, nikada nisam zakasnila. Nikada nisam odbila posao koji mi kažu da odradim. Nisu ni druge žene. Sve smo u kreditima, na dve , pet godina. Neke imaju stanbene koje treba otplatiti na deset godina. Ruke mi zadrhtaše, u grudima neka teskoba. Pogledah na sat. Već je jedanest uveče. Smena se završila odavno. Sačekaću jutro, polubudna i zabrinuta.

Noć nekako prođe.

Na stanici gledam svoje koleginice koje su dobile otkaz, ali idu na posao. Pogled izgubljen. Svaka reč koju bih im rekla kao utehu je besmislena.

,, Suzana, ja sam na spisku. Javila mi Dragica. Ne znam za tebe!"

Nada uplakana stoji preda mnom. Slegoh ramenima. Više mi nije ni važno. Šansa da nisam na spisku, je minimalna. Ne nadam se mnogo. Tešim sebe. 

Kada sam ušla u fabriku, stotine žena se tiskalo da vidi da li je baš njeno ime na spisku. Nemoguće je bliže prići i tražiti sebe. Da li sam tu? Ako me ko vidi, reći će mi. Prođoh da ostavim stvari u svlačionicu. Sve sam polako radila, ne osećajući koliko sam u šoku. Sve su to dobre radnice. Toliko godina zajedno smo i sad ovo!? Jelena i Slavica su pale u hodniku. Lejla se drži za glavu i na telefon javlja nekom da je dobila otkaz. Vrisak. Ivana, naizgled hladna govori da je sinoć saznala da je među dvesta pedeset radnica. Prolazim kao senka i stajem što bliže spisku. Gordana mi kaže:

,, Suzana, nisi na spisku!"

Da li osećam olakšanje? Ne. Zvoni za početak radnog vremena. Ulazim u halu i počinjem da radim. Muka mi je. Ruke mi padaju, ne mogu da držim materijal. Moram, i nekom snagom za koju ne znam da imam, nastavljam svoj posao. Ćuteći. Proklete misli tutnje umom kao brzi voz. Tako osam sati...

Mi koji nismo danas otpušteni, možemo da budemo sutra. Zato osećam da smo između napisanih imena.

Ministarka Dobrila

,,Zovem se Dobrila i živim u jednom malom selu nedaleko od grada. Bavim se poljoprivredom. Prodajem mlečne proizvode na gradskoj pijaci. Imam svoj štand koji plaćam redovno, bilo posla ili ne. Tako već deset godina.

Porodica se isto time bavi, ali prodaju u većim gradovima. Kupujemo sir, kajmak, mleko, ponekad i uređene piliće. Sve gospoda po gradu kupuje. Naši proizvodi su zdravi, redovno se sve pregleda. Ne mogu da kažem, živimo solidno. Imamo dve kuće, nov traktor, kombajn, dvoja kola i kombi za sopstveni prevoz. Opet nismo imućni, oznojimo se radeći ceo dan. Uveče se vratimo iznemogli. Ja od stajanja. Oni isto tako. Imam i godine.

To jutro su me ostavili na pijaci i krenuli u Novi Sad. Počela sam da raspakivam i sređujem svoje radno mesto. Zora pomalo hladna pa nikako da se razdani. Priđoše mi dvojica mladića od po dvadesetak godina. Ne rekoše mi ništa, samo uzeše kantu od deset kila sa kajmakom kao da je njihova. Ja im rekoh da ostave, oni se ne obaziraše. Komšija sa ostalih tezgi ne beše. Rano. Pođoh za njima dvojicom vičući i psujući. Jedan se vrati i udari me pesnicom posred lica. Opet bez reči. Ja padoh kao sveća na pločnik. Osetih toplu tečnost da se sliva niz 
čelo. Obrisah rukom i vidim krv. Neko mi priđe, nisam ga razumela ništa. Pokuša da me podigne, ali jauknuh od bola u kolenima. Hitna pomoć stiže za pet minuta. Zaboravila sam na tezgu, svoje stvari. Nadam se da će neko skloniti u stranu dok se ne vratim. U kolima zagušljivo, pobi me hladan znoj. Prljavo je i blatnjavo. Dva bolničara me dovedoše do urgentnog centra. Sela sam na stolicu, oni odoše po pozivu do drugog bolesnika ili povređenog. Tako sam ostala dva sata, bez ijedne reči sestara ili doktora, koji je bio konstantno užurban.

Nagledala sam se strahota, da neću smeti noćima da spavam u miru. Na nosilima su uneli bez svesti mladića od dvadesetak godina. Kažu, predozirao se!? Ne znam sto posto šta to znači? Devojku koja je pokušala samoubistvo tabletama.. a za njom na nogama priseban mladić korača ali bled kao bolnički zid. Nosi u desnoj ruci svoju levu ruku. Otkinuo ju je berač kukuruza. Oči mu nikada neču zaboraviti. Pipnuh svoje čelo. Boli me. Poželeh da pobegnem ali noge me nisu slušale. Ustah polako, koleno me jako žignu. Tako stojeći, upitah jednu sestru koja je prolazila da li će uskoro prozivanje? Ona sva namrgođena, ljuta, ošinu me pogledom i reče da pričekam jer oni rade, ne sede po ceo dan.Vratih se gegajući ponovo sedoh da čekam. Šta drugo?

A onda se svi uskomešaše, rastrčaše, zasijaše im lica. Poslovno se jedni drugima obraćaju!? Na vrata urgentnog centra uđe nekoliko novinara i više ljudi u crnom. Čujem neki važni u našoj politici. Ne razumem se toliko u to. Novinari postavljaju pitanja samo jednom čoveku. Obraćaju mu se sa ministre....!? A onda novinar kratko reče da je to bila izjava ministra zdravlja Mirka Mirkovića. On se uputi jednoj devojci i upita je šta misli o zdrastvenom sistemu, da li je zadovoljna negom, da li je osoblje ljubazno? Devojka reče sve potvrdno. Srećom što mene ne upita. Čini mi se da bih i opsovala koliko čekam pregled. Ali ne leži vraže, dođe do mene i isto me upita..Taman htedoh da kažem istinu, kad pomislih, pa niko me neće pregledati? Tako i ja kao devojka rekoh sve pozitivno. Novinari me snimiše. Nisam pitala koja je to televizija? Ubrzo posle toga, sestra me prozva. Prvu!? Sve se završi za desetak minuta. Zaviše mi glavu, dobih tetanus...i hajde Dobrila kući !Usput se javih svojima i oni dođoše po mene. Tezga je zatvorena, stvari pospremljene. Uveče smo seli svi uz televizor i gledali po običaju dnevnik. Kad, eto mene pričam sa ministrom!? Jedva sam im objasnila šta se desilo. Već to veče ceo komšiluk me zvao na telefon i prozvao me ministarka Dobrila. Dobro je kad mi zaviše glavu. Više me ne boli."

 

Dolina zvana Oz

-

Prvi put sam ga ugledala jednog kasnog popodneva. Dečaka sa krupnim, plavim očima. Pogleda uplašenog, iznenađenog...kao da nije verovao da postoji još dece.Uporno se krio od sestre i mene. Trčao je od jednog do drugog spomenika. Groblja su tužna, siva, tiha, usamljena mesta. Pored nas je živnulo. Smejale smo se njegovom trčanju u krug. Nije govorio, ali bio je radoznao, veselih pokreta, mlatarao je, i rukama, i nogama. Hteo je pažnju, i imao je u nama dvema.
Nana, moja baka po ocu, bila je žena sa manirima gospođe. Imala je u sebi smirenost i dobrotu. Vodila nas je svugde za sobom dok su nam roditelji radili.Tako smo i posećivali o praznicima svoje drage osobe koje nisu bile među živima. Običaj se strogo poštovao u našoj porodici. Nosili smo cveća, voće i slatkiše. Posebno smo se radovale slatkišima. Nana je najviše doprinela mom shvatanju da život nije samo vidljivi deo, već i nevidljivi.
Zvao se Darko, imao je šest godina. Ja sam imala sedam, sestra pet. Mislila sam od njegove pojave da je duh. Bledilo njegovog lica me plašilo.
Ponekad, kada nas dugo nije bilo, postajao je sumnjičav, ozbiljan. Izvirivao se dugo, pre nego nam priđe. Nana nam je pričala da je siromašan, da živi samo sa majkom, odmah iza kapele. Sama pomisao od toga da se njegova soba deli sa tamnim mestom me hvatala jeza i sablazan. Pomalo se otvarao prema nama, pa smo sedeli na betonu nečijeg groba i pričali dugo. Govorio je sav važan kako se ničeg ne plaši, sem nekih crnih noćnih ptica koje viđa. Ni danas danju nisam shvatila koje su. Voleo je da nestaje i pojavljuje se na drugom mestu.Bio je više ćutljiv, stidljiv. Sa nama se samo igrao neko vreme. Ostali deo dana provodio je sam, među spomenicima.
Često sam mislila o njemu. Bio je zapušten, prljav i pocepan. Stvari na njemu su bile za veće dete. Nama dvema to nije smetalo.
Jednog dana smo smislile plan kako da odemo na groblje, same. Morale smo pobeći i to smo učinile. Bio je presrećan. Pola dana smo lutale sa njim, radile sve što i on. Govorio je da niko ne voli ljude koji plaču, pa ni oni koji su u zemlji. Bio je uveren da su svi srećni zbog nas. Tražili smo orahe, lupali ih kamenjem i zajedno delili mrvice. Igrali smo se klikera, on je pobeđivao. Njegov srećni smeh se orio, skoro do ulice. Ipak, sve što je lepo imalo je i svoj kraj. Tada smo bili poslednji put zajedno. Nana nas je pozvala ljutito, njemu zapovedila da ide kući. Poslušao ju je sagnute glave. Bile smo grđene, zabranjeno nam je da idemo i kod drugarica preko puta kuće. Malo je reći da smo bile tužne, bile smo usamljene bez njega. Vremenom smo svi porasli, dobio je stan i uselio se. Živeo je normalnim životom dostojan živog čoveka.
Nadam se da je sačuvao klikere i sećanje na naše druženje kao ja.