SAVRŠENA SI

Šta sada sa ljubavlju koju osećam? Nisam joj se nadao. Strela je tu, probola me kroz grudi. Da je čupam?Ne, ostaće tu doveka. A ona, kako lako mi srce uze, lako kao povetarac. Razdvojenost čini da od tog blagog vetra sad pravi oluju osećanja. Zatvorih oči na trenutak.Njen lik se pojavi. Oči duboke, sjajne, zenice pune smeška, kosa kratka, uvijena, tela punijeg. Svaki pokret izaziva mi salvu nežnosti. Skretoh pogled ka usnama, malo ispucale al crvene u osmeh razvučene. Njima me stalno hrabri, dok se nesvesno oblizuje. Zauvek bih je u zagrljaju držao i surove sudbine spasao. Ne odustajem od tebe, mila. Bio bi greh moj najveći od svih što sam učinio. Tu sam za tebe, za tvoje želje, što si i od mene sakrila. I ovako iz daleka ću da te pratim pokoji put do tebe svratim. Poneću medena srca, zajedno želje zamišljati. I ponovo vizija, sećanje kad smo se družili. Ah, jednom si me i poljubila. U obraz. Ovlaš.Osetih struju toplog vazduha. Smalaksao sam tada, a ti si se uplašila da mi je loše. Kako mi sve to nedostaje. Pa, to moje hvatanje tvojih ruku, milovanje vrhovima prstiju, nisi se obazirala. Samo si dugo, dugo uz osmeh pričala. Prosto, u tebi sam ljudski uživao. Spoznao sam sebe. Ovde sam da bih te voleo.

SPISAK

,,Da li dobro čujem? Spisak od dvesta pedeset radnica za otkaz!? Već je okačen papir na zid?"

,, Da!! Ne znam ko je na njemu? Žene plaču, loše im je. Dolazila je hitna pomoć."

,, Dragana, vidi da li je moje ime na tom spisku za otkaz!! Molim te!"

,, Suzana, ne mogu da priđem. Tolika je gužva, buka. Svi su pod šokom ! Izgubila sam autobus do grada. Ima još na parkingu kola. Moram zamoliti nekog da se vratim kući!!"

Veza se prekide kao i buka u pozadini.

Toliko žena za otkaz!? Ne želim više nikoga da zovem. Svi su uznemireni. Čuli smo pre dva meseca da će se ovo desiti, ali nismo verovale. U pitanju je opstanak u ovom teškom vremenu. Mnogo nezaposlenih, gladnih i bez krova nad glavom hoda ulicama ove zemlje. Radim osam godina, bez dana bolovanja, nikada nisam zakasnila. Nikada nisam odbila posao koji mi kažu da odradim. Nisu ni druge žene. Sve smo u kreditima, na dve , pet godina. Neke imaju stanbene koje treba otplatiti na deset godina. Ruke mi zadrhtaše, u grudima neka teskoba. Pogledah na sat. Već je jedanest uveče. Smena se završila odavno. Sačekaću jutro, polubudna i zabrinuta.

Noć nekako prođe.

Na stanici gledam svoje koleginice koje su dobile otkaz, ali idu na posao. Pogled izgubljen. Svaka reč koju bih im rekla kao utehu je besmislena.

,, Suzana, ja sam na spisku. Javila mi Dragica. Ne znam za tebe!"

Nada uplakana stoji preda mnom. Slegoh ramenima. Više mi nije ni važno. Šansa da nisam na spisku, je minimalna. Ne nadam se mnogo. Tešim sebe. 

Kada sam ušla u fabriku, stotine žena se tiskalo da vidi da li je baš njeno ime na spisku. Nemoguće je bliže prići i tražiti sebe. Da li sam tu? Ako me ko vidi, reći će mi. Prođoh da ostavim stvari u svlačionicu. Sve sam polako radila, ne osećajući koliko sam u šoku. Sve su to dobre radnice. Toliko godina zajedno smo i sad ovo!? Jelena i Slavica su pale u hodniku. Lejla se drži za glavu i na telefon javlja nekom da je dobila otkaz. Vrisak. Ivana, naizgled hladna govori da je sinoć saznala da je među dvesta pedeset radnica. Prolazim kao senka i stajem što bliže spisku. Gordana mi kaže:

,, Suzana, nisi na spisku!"

Da li osećam olakšanje? Ne. Zvoni za početak radnog vremena. Ulazim u halu i počinjem da radim. Muka mi je. Ruke mi padaju, ne mogu da držim materijal. Moram, i nekom snagom za koju ne znam da imam, nastavljam svoj posao. Ćuteći. Proklete misli tutnje umom kao brzi voz. Tako osam sati...

Mi koji nismo danas otpušteni, možemo da budemo sutra. Zato osećam da smo između napisanih imena.

Ministarka Dobrila

,,Zovem se Dobrila i živim u jednom malom selu nedaleko od grada. Bavim se poljoprivredom. Prodajem mlečne proizvode na gradskoj pijaci. Imam svoj štand koji plaćam redovno, bilo posla ili ne. Tako već deset godina.

Porodica se isto time bavi, ali prodaju u većim gradovima. Kupujemo sir, kajmak, mleko, ponekad i uređene piliće. Sve gospoda po gradu kupuje. Naši proizvodi su zdravi, redovno se sve pregleda. Ne mogu da kažem, živimo solidno. Imamo dve kuće, nov traktor, kombajn, dvoja kola i kombi za sopstveni prevoz. Opet nismo imućni, oznojimo se radeći ceo dan. Uveče se vratimo iznemogli. Ja od stajanja. Oni isto tako. Imam i godine.

To jutro su me ostavili na pijaci i krenuli u Novi Sad. Počela sam da raspakivam i sređujem svoje radno mesto. Zora pomalo hladna pa nikako da se razdani. Priđoše mi dvojica mladića od po dvadesetak godina. Ne rekoše mi ništa, samo uzeše kantu od deset kila sa kajmakom kao da je njihova. Ja im rekoh da ostave, oni se ne obaziraše. Komšija sa ostalih tezgi ne beše. Rano. Pođoh za njima dvojicom vičući i psujući. Jedan se vrati i udari me pesnicom posred lica. Opet bez reči. Ja padoh kao sveća na pločnik. Osetih toplu tečnost da se sliva niz 
čelo. Obrisah rukom i vidim krv. Neko mi priđe, nisam ga razumela ništa. Pokuša da me podigne, ali jauknuh od bola u kolenima. Hitna pomoć stiže za pet minuta. Zaboravila sam na tezgu, svoje stvari. Nadam se da će neko skloniti u stranu dok se ne vratim. U kolima zagušljivo, pobi me hladan znoj. Prljavo je i blatnjavo. Dva bolničara me dovedoše do urgentnog centra. Sela sam na stolicu, oni odoše po pozivu do drugog bolesnika ili povređenog. Tako sam ostala dva sata, bez ijedne reči sestara ili doktora, koji je bio konstantno užurban.

Nagledala sam se strahota, da neću smeti noćima da spavam u miru. Na nosilima su uneli bez svesti mladića od dvadesetak godina. Kažu, predozirao se!? Ne znam sto posto šta to znači? Devojku koja je pokušala samoubistvo tabletama.. a za njom na nogama priseban mladić korača ali bled kao bolnički zid. Nosi u desnoj ruci svoju levu ruku. Otkinuo ju je berač kukuruza. Oči mu nikada neču zaboraviti. Pipnuh svoje čelo. Boli me. Poželeh da pobegnem ali noge me nisu slušale. Ustah polako, koleno me jako žignu. Tako stojeći, upitah jednu sestru koja je prolazila da li će uskoro prozivanje? Ona sva namrgođena, ljuta, ošinu me pogledom i reče da pričekam jer oni rade, ne sede po ceo dan.Vratih se gegajući ponovo sedoh da čekam. Šta drugo?

A onda se svi uskomešaše, rastrčaše, zasijaše im lica. Poslovno se jedni drugima obraćaju!? Na vrata urgentnog centra uđe nekoliko novinara i više ljudi u crnom. Čujem neki važni u našoj politici. Ne razumem se toliko u to. Novinari postavljaju pitanja samo jednom čoveku. Obraćaju mu se sa ministre....!? A onda novinar kratko reče da je to bila izjava ministra zdravlja Mirka Mirkovića. On se uputi jednoj devojci i upita je šta misli o zdrastvenom sistemu, da li je zadovoljna negom, da li je osoblje ljubazno? Devojka reče sve potvrdno. Srećom što mene ne upita. Čini mi se da bih i opsovala koliko čekam pregled. Ali ne leži vraže, dođe do mene i isto me upita..Taman htedoh da kažem istinu, kad pomislih, pa niko me neće pregledati? Tako i ja kao devojka rekoh sve pozitivno. Novinari me snimiše. Nisam pitala koja je to televizija? Ubrzo posle toga, sestra me prozva. Prvu!? Sve se završi za desetak minuta. Zaviše mi glavu, dobih tetanus...i hajde Dobrila kući !Usput se javih svojima i oni dođoše po mene. Tezga je zatvorena, stvari pospremljene. Uveče smo seli svi uz televizor i gledali po običaju dnevnik. Kad, eto mene pričam sa ministrom!? Jedva sam im objasnila šta se desilo. Već to veče ceo komšiluk me zvao na telefon i prozvao me ministarka Dobrila. Dobro je kad mi zaviše glavu. Više me ne boli."

 

Dolina zvana Oz

-

Prvi put sam ga ugledala jednog kasnog popodneva. Dečaka sa krupnim, plavim očima. Pogleda uplašenog, iznenađenog...kao da nije verovao da postoji još dece.Uporno se krio od sestre i mene. Trčao je od jednog do drugog spomenika. Groblja su tužna, siva, tiha, usamljena mesta. Pored nas je živnulo. Smejale smo se njegovom trčanju u krug. Nije govorio, ali bio je radoznao, veselih pokreta, mlatarao je, i rukama, i nogama. Hteo je pažnju, i imao je u nama dvema.
Nana, moja baka po ocu, bila je žena sa manirima gospođe. Imala je u sebi smirenost i dobrotu. Vodila nas je svugde za sobom dok su nam roditelji radili.Tako smo i posećivali o praznicima svoje drage osobe koje nisu bile među živima. Običaj se strogo poštovao u našoj porodici. Nosili smo cveća, voće i slatkiše. Posebno smo se radovale slatkišima. Nana je najviše doprinela mom shvatanju da život nije samo vidljivi deo, već i nevidljivi.
Zvao se Darko, imao je šest godina. Ja sam imala sedam, sestra pet. Mislila sam od njegove pojave da je duh. Bledilo njegovog lica me plašilo.
Ponekad, kada nas dugo nije bilo, postajao je sumnjičav, ozbiljan. Izvirivao se dugo, pre nego nam priđe. Nana nam je pričala da je siromašan, da živi samo sa majkom, odmah iza kapele. Sama pomisao od toga da se njegova soba deli sa tamnim mestom me hvatala jeza i sablazan. Pomalo se otvarao prema nama, pa smo sedeli na betonu nečijeg groba i pričali dugo. Govorio je sav važan kako se ničeg ne plaši, sem nekih crnih noćnih ptica koje viđa. Ni danas danju nisam shvatila koje su. Voleo je da nestaje i pojavljuje se na drugom mestu.Bio je više ćutljiv, stidljiv. Sa nama se samo igrao neko vreme. Ostali deo dana provodio je sam, među spomenicima.
Često sam mislila o njemu. Bio je zapušten, prljav i pocepan. Stvari na njemu su bile za veće dete. Nama dvema to nije smetalo.
Jednog dana smo smislile plan kako da odemo na groblje, same. Morale smo pobeći i to smo učinile. Bio je presrećan. Pola dana smo lutale sa njim, radile sve što i on. Govorio je da niko ne voli ljude koji plaču, pa ni oni koji su u zemlji. Bio je uveren da su svi srećni zbog nas. Tražili smo orahe, lupali ih kamenjem i zajedno delili mrvice. Igrali smo se klikera, on je pobeđivao. Njegov srećni smeh se orio, skoro do ulice. Ipak, sve što je lepo imalo je i svoj kraj. Tada smo bili poslednji put zajedno. Nana nas je pozvala ljutito, njemu zapovedila da ide kući. Poslušao ju je sagnute glave. Bile smo grđene, zabranjeno nam je da idemo i kod drugarica preko puta kuće. Malo je reći da smo bile tužne, bile smo usamljene bez njega. Vremenom smo svi porasli, dobio je stan i uselio se. Živeo je normalnim životom dostojan živog čoveka.
Nadam se da je sačuvao klikere i sećanje na naše druženje kao ja.

ОДЛОМАК 

Приче инспектора Душана 

,, Znaš da sam dala otkaz? Morala sam. Sa direktorom Nikolom sam bila u vezi pre nego što sam počela da radim. Zabavljali smo se skoro dve godine. Razišli smo se, on se oženio ubrzo. Sada znam da je on učestvovao u mom primanju na posao. Radila sam kao savetnik za markenting. Sve je bilo u redu, mada mi je sve češće govorio da nikako ne može da prihvati da me izgubio. Dve godine sam trpela njegovo neprihvatljivo ponašanje. Dok smo se zabavljali, bio je sasvim drugačiji mladić. Prijatan, fin i dobar. Svakodnevno mi je slao stotine poruka svakakve sadržine i slika. Čak je i mene slikao dok radim, pa mi ih ukrašene s cvećem slao. Odbijala sam ga uz podsećanje da je oženjen divnom ženom. Nije mario za to. Govorio je da me voli, da sam njegovo blago, i da je pogrešio u izboru svog životnog partnera. Slušala sam ga jer sam zelela da zadržim posao."
,, Njegovo ponašanje kao direktora je potpuno nepristojno. Da li te povredio?" Pitao sam je tiho i zabrinuto.
,, Ne, nije stigao. Očigledno je imao nameru da nešto loše mi učini jer je sve bešnji bio. Naginjao se nad mojim radnim stolom, govorio reči koje me želim sada da ponovim. Disao je nada mnom, dodirivao. Na poslu su koleginice to primetile, i počela su ogovaranja da sam njegova ljubavnica. Njegova žena mi je slala pisma, i pretila da će me nekoliko mladića silovati ako ne ostavim njenog muža na miru. Bilo je obrnuto, ali verovala je njegovim lažima.
Nikako zbog toga nisam uspevala da nađem mladića. Ovo je malo mesto, kao što i sam znaš. Plašila sam se da ne dođe tako nešto do oca. Danju me jednom zamalo uvukao u kola. Jedva sam se otrgla. Više nisam išla na posao. Sada mi reci, da li sam ja kriva zbog toga?
,, Ne, nikako Katarina."
,,Čula sam skoro da je isti takav prema novoj radnici. Ne misli na druge i kako im je u takvoj situaciji. Koristi položaj da zadovoljava svoj bolesni nagon."
,, Da, koristi i tako može da odgovara pred zakonom. Vrlo lako i da izgubi posao, iako je on glavni čovek. Videću da kod njega dođe radna inspekcija, i porazgovara sa njim. Napisaćeš prijavu protiv njega, i to je sav tvoj posao."
,, Ne smem Dušane!"
,, Ja sam uz tebe. Ništa ti se neće desiti. Biće to anonimna prijava. On neće znati ko je iza toga."
Katarina uzdahnu, i klimnu glavom u znak pristanka. Tada me čvrsto zagrli. Njeno telo uz moje mi izazva blage potrese. Miris kose na mojim ramenima, nežne ruke oko vrata i usne blizu mojih....bio sam izgubljen. Poljubio sam je.
Tu noć sam želeo da se oseti zaštićenom i sigurnom. Njena priča me učini ranjivim.
Ostali smo dugo zagrljeni. Zaspala je na mojim grudima. Pokrio sam je i gledao kako ravnomerno diše. Želeo sam je i previše.
Rano smo se vratili u naš mali grad. Usput sam kupio doručak za poneti. Katarinine oči su sjajnije od jutarnjih zvezda. Dogovorili smo se da dođem večeras kod nje kući. Poljubio sam je, i ona je otrčala ..
Srđan je oko podneva došao iz Beograda. Dovezao ga je moj kolega Janko. Majka je ,,letela" po kući udovoljavajući jedinom unuku. On nije bio navikao na žensku pažnju. Stidljivo se smeškao na nju.Posle nepunih sat vremena, dođoše par devojčica, i jedan dečak. Viknuše ga da izađe. On otrča napolje. A govori mi kako nema društva!? Kasnije sam legao da se odmorim. Katarinine oči nisu odlazile od mene.
Srđan je to veče izašao u grad sa drugarima koji su bili danju, ja sam krenuo kod Katarine.
Naš poljubac u predsoblju nas neočekivano odvede do njene sobe. Vodila me bez reči. Skinuo sam je polako, ljubeći. Polumrak sobe se prelamao preko njenog tela, usana, grudi...drhtaji koji zahtevaju veču dubinu, prodor u drugi svet.
Kada se naša tela smiriše, reče mi:
,,Dušane, kada se vratiš u Beograd, hoćeš li se ponekad javiti?"
Pitanje puno sumnje me zateče nespremnog. Ona ne namerava da nastavi ovu predivnu vezu!?
,, Ja te želim uz sebe u Beogradu. Otkud sumnja u tvojim mislima?"
,, Živim ovde!? Sada ne bih mogla da idem kod tebe!?"
,, Iskren sam. Želim trajnu vezu sa tobom."
,, Kada prođe očeva godišnjica odlučićemo šta dalje, a sad viđajmo se i volimo."
Ove reči su mi bile preko potrebne.

(kratka priča)
RUŽAN SAN

S posla sam se vratio kasno, vidno umoran. Ne kažem da radim težak posao, nisam ni previše odgovoran. Ja samo prosledim zakone koje smo usvojili na sednici Narodne skupštine. Trudim se da se uklopim kao Narodni poslanik. Često sam u dnevnim novinama, tabloidima. Najmanje pišu o državnim poslovima koje vodim, više o relativno izmišljenim aferama. Sad malo lažem, to je profesionalna deformacija. Svaki političar ima ,,mutne" poslove. Zakitio sam se i ja na vreme, jer ne želim među partijskim prijateljima da budem crna ovca. Naravno, demantujem sve optužbe i zlobne komentare. Uvek me prvo pitaju koliko imam nepokretnosti, koliko sam platio lokale, otkud mi fabrika u suvlasništvu rođene sestre? Za žene koje se pojavljuju da i ne govorim. Uz mene su kao da im život zavisi. Ne smeta mi, kao ni mojoj zakonitoj supruzi.

Otvorio sam frižider, uzeo lav pivo i seo u kožnu fotelju. Jelisaveta, moja žena otišla je do kozmetičara. Obično se zadržava više sati. Zaspao sam iznenada.

,,Radoje! Radoje!"

,, Molim !? Šta me budiš Jelisaveta?"

Otvorih oči, i vidim da nisam u svojoj kući. Moja je, ali nedorađena, neokrečena. Nameštaj star i pohaban. Gde sam to ja? Jelisaveta moja žena, al ko da nije!? I ona izgleda drugačije. Nema šminku, ugojila se, nekako sva neuredna!? Bolje da zatvorim oči.

,, Aman Radoje, ustaj već jednom. Nemam vremena da stojim ti nad glavom. Pečem hleb!"

,, Ti pečeš hleb!? E jadan onaj ko ga jede."

,, Ti ga jedeš već deset godina. Ne igraj se samnom, traži te komšija Gvozden."

,, Ko?"

,,Pita da cepaš drva. Plaća odmah."

,, Zar ja da mu cepam drva!? Poslanik u skupštini!?"

Jelisaveta me pogleda nekim čudnim pogledom. 

,, Zar nisi kod kozmetičara? Vratila si se gora nego kad si otišla. Na šta samo ličiš?"

,, Da je sreće da jesam. Ličim na ženu koja je uz šporet, sudoperu i peglu."

Odćutao sam i ustao. Valjda da sečem drva!? Nasekoh dva kubika, Gvozden mi plati. Vračam se kući koja ne liči na moju. Ova oronula, fale joj crepovi. Siromašna. Uđoh u dnevnu sobu, i zatičem na sve strane račune. Neplaćena struja, voda, đubre, porez na kuću, telefon isključen. Ko sam to ja?? Pogledah se u ogledalo. Radoje jesam, ali sav bradat i aljkav. Radnik bez posla!?

Dođoše deca iz škole. Na njima stara obuća, tanke jakne, a zima. U glas mi rekoše:

,, Nisi nam jutros ostavio rate za knjige, ni za eskurziju !?"

Uhvatih se za glavu. Seo sam za sto da ručam. Najlošiji parizer, buđava pašteta iz EU mi se smeše. Hleb Sava najeftiniji, i nekaloričan mi preseče apetit. Prošetah kućom. Sve odiše nemaštinom. Setih se svojih kožnih cipela. Nema ih. Nemam ni cipelarnik, niti kožnu ugaonu garnituru. Nema ni saksije retke noćne orhideje u ćošku. Doneli smo je sa zadnjeg letovanja kada smo o trošku države bili na Maldivima. 

Televizor samo jedan i to stari tip.Pored njega mali tranzistor.Uđe Jelisaveta noseći drva u rukama.

,, Jeli šta je ovo? Neki film, skrivena kamera!? Koliko te plaćaju da se ludesaš ovako?"

,, O čemu ti to Radoje?"

,, Gde su ti kola? Kupio sam ti Mini Morisa. Kažeš da je to prestiž u društvu."

,, Tebi Radoje nije dobro. Tih hiljadu dinara što si danas zaradio udarile te u glavu!?"

,, Znaš koliko imamo tajnih računa, a govoriš o hiljadarci? Priznaj da si se sve ovo dogovorila sa Pinkom, i da se celi svet smeje Radoju?"

,,Saberi se, inače ću zvati doktore! Mi ovako živimo dugi niz godina. Samo za danas, i to uspešno. Siromašni smo, ali se pošteno borimo za parče neba."

,, Ko da si pomerila pameću. Da li čuješ sebe?"

,, E sad si pretero' sve granice U kući imamo samo hiljadu dinara, a ti se žališ. Ovo je i više nego uspešan dan. Juče smo jedva hleb kupili. Danas su te zvali u biro za zapošljavanje. Kažu ima besplatna prekvalifikacija. Vidiš i sam da idem od Ljubine, žene onog neradnika poslanika. Prala sam joj prozore, sređivala celu kuću. Platila je. Dade mi hiljadu dinara, i nešto stvari za decu."

Nisam mogao da verujem šta mi priča moja Jelisaveta. Ona da pere i rasprema!? Pa ona ima nekoliko kućnih spremačica, kuvaricu...da li ja ovo sanjam?

Oglasi se zvono na terasi. Otvorih, a ono policija!?

,, Dobar dan! Vi ste Radoje Pantelić?"

,, Da, izvolte!"

Komšije se žale na vas da držite svinjče u pomoćnoj zgradi. Znate da zakon to ne dozvoljava?"

,, Svinjče!? Ne držim svinjče!!"

,, Naravno da držite, čuli smo ga u dolasku, ugrožavate životnu sredinu u gradu?"

,, U redu srediću to, nemojte pisati kaznu."

,, Kazna mora da se piše. Takav je zakon. Hiljadu dinara da vam dalje ne šaljemo."

Dadoh s mukom zarađen novac. 

Zatvorih vrata za policijom, i taj zvuk me probudi.

Moja dnevna soba se ukaza predamnom. Sve na svom mestu, kao i kada sam došao. Jelisaveta se pojavi na vratima sređena, i nasmejana. Mini Moris je tu, kožne cipele isto, računi plaćeni. 

Rekoh:

,, Slušaj Jelisaveta, imao sam ružan san. Šta misliš da uplatimo aranžman za 

Tajland? Danas je to hit, a i moram da osetim da sam iznad svih pravila i 

zakona života. Ionako narod to plaća."

,, Naravno ljubavi. Idemo na Tajland!"