DUBINE

Kasno letnje popodne. Vrelina popušta. Soba mi je zamračena, slušam stare balade i držm otvoren dnevnik. Ispisan je do zadnje stranice, pun čudesnih tajni, doživljaja, zabluda. Brzo ga sakrih ispod kutije za cipele.
Potreban mi je vazduh, i prostor.

Navukoh isečene pantalonice, belu majicu. Zavezah kosu u rep. Na bicikli mi je vetar mrsi, i unosi u oči. 
Po ko zna koji put ovog leta vozim do jezera udaljeno osam kilometara. Zove me mirna, zeleno plava voda, uzani putevi sa savijenim tužnim vrbama. Miluju me po obrazima. Uživam u njenim dodirima, čak zatvorim oči.

Imam svoje mesto gde sedim, ribari navikli na mene. Bešumno prilazim vodi da ih ne dekoncentrišem. Veoma su sujeverni.Sednem na suvu ispucalu zemlju, obavijem kolena rukama, i posmatram ispred vodu. Dve rode stoje na malom ostrvu u sredini jezera. Slabi talasi zapljuskuju obalu, i sav nemir u meni taj jednak ton smiruje.Skinula bih se da zaplivam, ali ribari bi me uhvatili u mrežu.
Oči su mi kao voda, pomalo mutne u dubini.Ustadoh, nadjoh dug stap.
Merim, upade u vodu skroz, i ruka do lakta. Dubinu ne izmerih.
Umih se, patike mokre. Leto je, osušiće se do kuće.

P.S.-Sve dubine u nama ne možemo izmeriti. Svakog dana je sve dublje, i dublje.