Dolina zvana Oz
-
Prvi put sam ga ugledala jednog kasnog popodneva. Dečaka sa krupnim, plavim očima. Pogleda uplašenog, iznenađenog...kao da nije verovao da postoji još dece.Uporno se krio od sestre i mene. Trčao je od jednog do drugog spomenika. Groblja su tužna, siva, tiha, usamljena mesta. Pored nas je živnulo. Smejale smo se njegovom trčanju u krug. Nije govorio, ali bio je radoznao, veselih pokreta, mlatarao je, i rukama, i nogama. Hteo je pažnju, i imao je u nama dvema.
Nana, moja baka po ocu, bila je žena sa manirima gospođe. Imala je u sebi smirenost i dobrotu. Vodila nas je svugde za sobom dok su nam roditelji radili.Tako smo i posećivali o praznicima svoje drage osobe koje nisu bile među živima. Običaj se strogo poštovao u našoj porodici. Nosili smo cveća, voće i slatkiše. Posebno smo se radovale slatkišima. Nana je najviše doprinela mom shvatanju da život nije samo vidljivi deo, već i nevidljivi.
Zvao se Darko, imao je šest godina. Ja sam imala sedam, sestra pet. Mislila sam od njegove pojave da je duh. Bledilo njegovog lica me plašilo.
Ponekad, kada nas dugo nije bilo, postajao je sumnjičav, ozbiljan. Izvirivao se dugo, pre nego nam priđe. Nana nam je pričala da je siromašan, da živi samo sa majkom, odmah iza kapele. Sama pomisao od toga da se njegova soba deli sa tamnim mestom me hvatala jeza i sablazan. Pomalo se otvarao prema nama, pa smo sedeli na betonu nečijeg groba i pričali dugo. Govorio je sav važan kako se ničeg ne plaši, sem nekih crnih noćnih ptica koje viđa. Ni danas danju nisam shvatila koje su. Voleo je da nestaje i pojavljuje se na drugom mestu.Bio je više ćutljiv, stidljiv. Sa nama se samo igrao neko vreme. Ostali deo dana provodio je sam, među spomenicima.
Često sam mislila o njemu. Bio je zapušten, prljav i pocepan. Stvari na njemu su bile za veće dete. Nama dvema to nije smetalo.
Jednog dana smo smislile plan kako da odemo na groblje, same. Morale smo pobeći i to smo učinile. Bio je presrećan. Pola dana smo lutale sa njim, radile sve što i on. Govorio je da niko ne voli ljude koji plaču, pa ni oni koji su u zemlji. Bio je uveren da su svi srećni zbog nas. Tražili smo orahe, lupali ih kamenjem i zajedno delili mrvice. Igrali smo se klikera, on je pobeđivao. Njegov srećni smeh se orio, skoro do ulice. Ipak, sve što je lepo imalo je i svoj kraj. Tada smo bili poslednji put zajedno. Nana nas je pozvala ljutito, njemu zapovedila da ide kući. Poslušao ju je sagnute glave. Bile smo grđene, zabranjeno nam je da idemo i kod drugarica preko puta kuće. Malo je reći da smo bile tužne, bile smo usamljene bez njega. Vremenom smo svi porasli, dobio je stan i uselio se. Živeo je normalnim životom dostojan živog čoveka.
Nadam se da je sačuvao klikere i sećanje na naše druženje kao ja.
Nana, moja baka po ocu, bila je žena sa manirima gospođe. Imala je u sebi smirenost i dobrotu. Vodila nas je svugde za sobom dok su nam roditelji radili.Tako smo i posećivali o praznicima svoje drage osobe koje nisu bile među živima. Običaj se strogo poštovao u našoj porodici. Nosili smo cveća, voće i slatkiše. Posebno smo se radovale slatkišima. Nana je najviše doprinela mom shvatanju da život nije samo vidljivi deo, već i nevidljivi.
Zvao se Darko, imao je šest godina. Ja sam imala sedam, sestra pet. Mislila sam od njegove pojave da je duh. Bledilo njegovog lica me plašilo.
Ponekad, kada nas dugo nije bilo, postajao je sumnjičav, ozbiljan. Izvirivao se dugo, pre nego nam priđe. Nana nam je pričala da je siromašan, da živi samo sa majkom, odmah iza kapele. Sama pomisao od toga da se njegova soba deli sa tamnim mestom me hvatala jeza i sablazan. Pomalo se otvarao prema nama, pa smo sedeli na betonu nečijeg groba i pričali dugo. Govorio je sav važan kako se ničeg ne plaši, sem nekih crnih noćnih ptica koje viđa. Ni danas danju nisam shvatila koje su. Voleo je da nestaje i pojavljuje se na drugom mestu.Bio je više ćutljiv, stidljiv. Sa nama se samo igrao neko vreme. Ostali deo dana provodio je sam, među spomenicima.
Često sam mislila o njemu. Bio je zapušten, prljav i pocepan. Stvari na njemu su bile za veće dete. Nama dvema to nije smetalo.
Jednog dana smo smislile plan kako da odemo na groblje, same. Morale smo pobeći i to smo učinile. Bio je presrećan. Pola dana smo lutale sa njim, radile sve što i on. Govorio je da niko ne voli ljude koji plaču, pa ni oni koji su u zemlji. Bio je uveren da su svi srećni zbog nas. Tražili smo orahe, lupali ih kamenjem i zajedno delili mrvice. Igrali smo se klikera, on je pobeđivao. Njegov srećni smeh se orio, skoro do ulice. Ipak, sve što je lepo imalo je i svoj kraj. Tada smo bili poslednji put zajedno. Nana nas je pozvala ljutito, njemu zapovedila da ide kući. Poslušao ju je sagnute glave. Bile smo grđene, zabranjeno nam je da idemo i kod drugarica preko puta kuće. Malo je reći da smo bile tužne, bile smo usamljene bez njega. Vremenom smo svi porasli, dobio je stan i uselio se. Živeo je normalnim životom dostojan živog čoveka.
Nadam se da je sačuvao klikere i sećanje na naše druženje kao ja.
Нема коментара:
Постави коментар