.....

FLIKA

 Moj otac je kočijaš. Radi po celi dan na stovarištima, tovareći i vukući sa Flikom ugalj, drva, šoder, ili materijal za kuće. Ne bira posao. Zarađiva je pošteno. Najviše pati ona, moja Flika. Plemenita životinja ima u našoj kući mesto ravnopravnog člana porodice.
 Radi svaki dan, malo odmara. Tata ne gleda da li je sneg, ili letnja vrućina. Morao je da zaradi. Sestra i ja, volimo je.
Ona je naša drugarica kojoj sve pričamo. Timarimo je, i češljamo posle rada. Zadovoljno nas gleda svojim velikim očima. Svake godine oždrebi jedno ždrebe. Zadnje dve godine ne. Osećala smo njenu bol, pokatkad vidim, i suza joj sklizne iz crnih očiju. Dolazi je sve umornija bez snage, ali put do kuće nikada nije promašila. Često tata pije, i takvog ga sama doveze do štale. Tada njisne, slabim glasom. Mama je ispregne, napoji i donese svežeg sena u jasle. Osećam i kada je srećna. U velikom zagrađenom pašnjaku slobodno je pasla, i valjala se u dubokoj travi. Često smo tada, sestra i ja na njenim leđima. Nosi nas nežno, s ljubavlju. Šapućem joj.
 ,, Flika, kako si lepa, i mirišeš ! Ti si blago u mom srcu." I jeste blago. Ukradem šećer, i kradom odem do nje da se zasladi. Jedemo ga zajedno. Tata me grdi zbog toga, ali ne marim. A onda je došla neka siva jesen...i tata reče majci da je odlučio da je proda. Plakala sam, i molila ga da to ne radi! Znam da je bolešljiva, da nema više snagu kao kada je bila mlada, da hramlje na desnu nogu, ali rastanak sa njom nisam mogla da prihvatim. Nije mogla da se oporavi, a tata je nemilosrdan. Flika je jedno jutro otišla. Suze su mi presahle, molbe nisu urodile plodom. Išla sam sa njom, nema. A ona je njištala, tužno. Eho njenog glasa, odbijao se od brda, i ponovo se vraćao u mene.
 Odrasla sam, ali tu bol koju sam u njoj osetila, prati me kroz život. U tišinama, još uvek čujem njen njisak oproštaja.

                                                                               ........................